Dubai - još jedan mogući pogled

Kada su mogućnosti da se preselim u Dubai postale izvesne, konačno sam se odlučila da u ruke uzmem maleni globus koji je bio moja omiljena zabava još od prvog osnovne; zavrtela sam loptu, ne mnogo veću od moje šake, i ostala potpuno zatečena saznanjem da je od Beograda Dubai udaljen za četvrtinu Zemljinog obima. Znala sam da je na Bliskom Istoku, znala sam i da je na Arabijskom poluostrvu, ali nije mi se činio tako daleko sve dok nisam imala pred sobom trodimenzionalnu sliku. Malo me je to štrecnulo, ali imala sam pred sobom još nekoliko meseci za pripremu.

Rano ujutru 24. jula 2003. stigla sam u svoj novi dom, dugo vremena bio je to datum koji me je određivao, bio je mera moje promene. Ovaj pozitivan stav prema stanu koji mi je otvorio svoja vrata učinio je da on zaista i postane moj dom u narednih nekoliko godina. Vedra dnevna soba odmotavala se predamnom u svojim nežnim nijansama plave, a onda je iznenada pukao pogled na grad. Osvetljena džamija flankirana modernim oblakoderima, ušuškana među kućama, očarala me je. Noćna veduta kao sa razglednice. Bila sam fascinirana, pitala sam se može li bolje i ispostavilo se da može! Jutro je bilo bolje... Nakon prostranstva belih kuća koje su se nizale jedna za drugom poput redova konca na tkačkom razboju, nastavljalo se plavo more koje je noć sakrila. Kakva radost! Takav pogled! Bila sam beskrajno zadovoljna svojim uspehom. Zgrada u kojoj sam živela bila je čarobna: visoka i vitka plavičasta kula modernih linija uklapala je u sebe i reminiscencije gotike. Arkade čeličnih prelomljenih lukova krasili su njenu fasadu. Osvojila je moje srce na prvi pogled. I kasnije sam je volela, čak i onda kada je njena sličnost sa srednjovekovnom kulom činila da se osećam poput Trnove Ružice, usnule i zarobljene u najvišoj kuli velelepnog grada. Bila je to moja zlatna krletka. Zaista. Svojim sjajnim arkadama i staklenim zidom branila se od spoljašnjeg sveta...

Neće ovo biti romantična priča o gradu iz snova, ona koju plasiraju fantastični turistički tekstovi koji obećavaju luksuzno uživanje, skupocene hotele sa sedam zvezdica, mermerne podove posute ružinim laticama. Neverovatna je ljubav medija prema ovom gradu: od onih koji se bave putovanjima, do magazina o enterijeru, ali šta je to što vam oni nikada neće reći?!

Da preko 70% stanovništva Dubaia čine doseljenici sa Indijskog podkontinenta, iz Pakistana, Indije i Bangladeša; da su najčešće u grad stigli trbuhom za kruhom, da su obično veoma slabo, a ponekad i nikako plaćeni i da se neretko bave fizičkim poslovima. U pečalbu obično odlaze samo muškarci, s obzirom na vrlo patrijarhalnu orijentaciju njihovog društva, dok žene ostaju daleko, kod kuće da se staraju o porodici. Sa druge strane i kompanije, a najviše je građevinskih, stimulišu dolazak prvestveno muškaraca, što je dovelo do toga da je odnos muškaraca i žena u Dubaiu u jednom trenutku bio skoro 4:1, odnosno preko 1.300.000 muškaraca na nešto više od 400.000 žena. Ovaj odnos nije lako uočljiv jer je stanovništvo Dubaia veoma podeljeno, pojedini slojevi stanovništva uopšte nisu vidljivi. Ne postoji nekakva striktna zabrana koja bi branila slobodno kretanje, ali finansijski položaj pojedinca veoma jasno definiše njegov krug. Uz lokalne meštane koji čine oko 17% stanovništva najpovlašteniji su Evropljani ili, možda uopštenije, beli ljudi. U ovom delu sveta svetla put je ono što otvara mnoga vrata, surovo, ali istinito. Oni su najčešći posetioci velikih tržnih centara, luksuznih restorana i hotela. Do pre koju godinu, pre izgradnje metroa, zapdnjaci su se isključivo vozili taksijem, ali među taksistima nije bilo ni jednog Evropljanina. Oni su uglavnom iz Pakistana, Indije ili Egipta. Autobusi gradskog prevoza jednostavno ne povezuju delove grada koji su zapadnjacima interesantni, uvek su prenatrpani, a putovanje predugo traje jer svaka linija kruži obilazeći siromašna naselja, a često je neophodno najpre krenuti u suprotnom pravcu kako bi se posle prešlo na autobus koji vodi do cilja. Praktično ne postoji linija koja direktno povezuje neku bogatiju četvrt sa plažom. Verujem da je to smišljeno, na taj način su oni koji dobro zarađuju prinuđeni da ili troše na taksi ili kupe auto, te tako novac ostaje u zemlji. Za četiri godine ostavila sam taksistima jedan solidan auto...

Deira, Bur Dubai, Al Satva sve su to stari delovi Dubaia u kojima pretežno žive Indijci, Pakistanci, Bangladešani, Filipinci. Momak, zaposlen u obezbeđenju zgrade u kojoj sam živela ispričao mi je da petokrevetnu sobu (nisam pogrešila, nije u pitanju stan, već soba) u kojoj živi, deli sa još pet svojih kolega. Kako je neko uvek na poslu, njih šestorica se rotiraju u pet kreveta! Dubai je i dalje grad ostvarenih snova?!

Sa druge strane i može biti: zabave na bazenima, na peščanoj plaži, u vodenoj pari, ledena žurka na skijalištu ili pink zabava u privatnoj bašti među prijateljima. Noć pod zvezdama, a buđenje kraj bazena u zoru. Skok u vodu, umesto tuša. Poljubac i prženice. Hm... izgleda ipak je važnije društvo od mesta...

Snovi se ostvaruju ukoliko ih sanjate i mogu se ostvariti bilo gde, a scenografija je samo deo, ipak manje važan, ma koliko doprinosila lepoti slike. Ponekad Dubai i nije ništa više od kulise... kao da mu nedostaje života, fali mu krvi. Kako se ekonomski naglo razvijao poslednjih decenija, tražio je radnu snagu, inženjere, menadžere, ali ne i umetnike, glumce. Teško je uvoziti kulturu, ona mora da nastaje i razvija se spontano i zbog ljubavi, a ne zbog zarade. Lokalna kultura i muzika zagubile su se među oblakoderima. Veliki broj doseljenika izmenio je ritam grada, a kako su svi u trci za novcem, ne stižu da se posvete opuštanju. Naivno su još i poverovali da su piće i hrana jedini elementi uživanja.

Ipak, u starom suku, vrvi od života. Uz obale uzanog morskog zaliva smestili su se zlatni suk, suk tekstila i začina. I ovde su Arape zamenili Azijati, a gradski muzej čuva stari izgled ulice. Voštane figure oživele su žamor, trgovac biserima se cenka, ne spušta cenu. I u to vreme, pre nafte, postojale su ogromne razlike među stanovništvom. Ronioci koji su vadili školjke i rizikovali živote zarad bisernih perli, zarađivali su desetostruko manje od trgovaca. Među starim zgradama i visokim „kulama vetra“ koje su svojom konstrukcijom hladile vazduh koji se spuštao u kuće, danas su se šćućurile retke galerije i tradicionalni pansioni. Ovaj romantični kraj poziva na avanturu i vodi u 1001 noć. Samo ako se mašti pusti na volju.

Plaže su posebna vrednost ovog grada. Ima ih nebrojeno mnogo jer se grad širio po dužini, uz obalu, izbegavajući pustinju. Uprkos njihovoj lepoti, savršenom pesku i toplom moru, one nisu najpopularnije odredište stanovnika grada. Tradicionalna kultura demotivisala je pojavu barova i zabava na javnim plažama, samo one hotelske, nude muziku i koktele uz more.

Dvostruki standardi, dvostruke vrednosti: to čini svakodnevicu Dubaia. Mislim da je to ono što je uporno ubijalo moju strast prema gradu. Pretpostavljam da je to suština, taj dualitet. I moja osećanja su slična: ljubav i odbojnost su isprepletane. Naklonost i želja da tu ne boravim. Uživanje u pustinjskom safariju, oduševljenje gostovanjem trupe Cirque Du Soleil, džez festivalom ili filmskom revijom smenjivalo se sa razočarenjem zbog prazne plaže, nedostatka šetališta i predivno uređenih, ali opustelih parkova.

Reč ovog grada je: DUALITET.