Estapona - san o ljubavi

Plaza de las Flores odjekivala je zvucima flamenko gitare i udarima ženskih peta. Proslavljao se dan Svetog Isidora. Ljudi su se tiskali tesnim ulicama koje su vodile ka trgu. Čula se larma i uzvici veselih poklonika Sv. Isidora čudotvorca. Nosili su vina i bevande, nazdravljali jedni dugima i tražili hlada za svoje korpe pune poslastica spremnih za feštu.

Na uglu ulica Glorije Fuertes i pesnika Luisa Rosalesa, u bašti, pod krošnjama duda i kestena, u konopljinoj pletenoj mreži, Francisko Domingen polako je podigao ruku kao da je hteo da još jednom dosegne taj neuhvatljivi sjaj prošle slave i srećnih dana. Hteo je da potrči prema trgu kojim su ga nekada pronosili slaveći njegove pobede nad Mijura bikovima, hteo je da dosegne vreme kada još nije poznavao čari žene.
Spustio je ruku na čelo, a zatim obema šakama pokrio lice. Čvrsto je stegao kapke poslednjom snagom koja mu je omogućavala da načini još taj jedan energičan pokret. Želeo je da se vrati u vreme kada je Islero vladao Linares arenom, kada mu žega Andaluzije nije toliko smetala, a on je sanjao o slavi kakvu je stekao Manolete. Da je mogao da se vrati u to doba, sve bi promenio.

Sećao se Marije Fuentes koja ga je danima čekala da se vrati sa svojih dugih putovanja. Pobedu nad svakim bikom njoj je posvećivao i ljubeći otsečeno uvo bika mislio na njene vrele, purpurne usne. U naletu strasti dešavalo se da je ugrize, a kada bi mlaz crevene krvi potekao niz njeno lice, smirivao se i potsećao sebe da je u nekoj sasvim drugoj areni i da sa Marijom Fuents vodi drugačiju bitku. Ipak, želeo je da bude pobednik i da vlada, a ona mu se potčinjavala istovremeno gospodareći njegovim umom i životom.

Zauvek je skinuo svoj toreadorski plašt i ostavio mač. Oni su ga vodili na daleka putovanja i udaljavali od prelepe Marije Fuentes. Bio je opčinjen njenim gracioznim hodom i potpuno slomljen onog dana kada je posle proslave Svetog Isidora potrčla prema njemu ulicom Kastiljo i radujući se susretu posle njegova višednevnog odsustva, posrnula sa pločnika pod točkove kola koja su nosila darove namenjene svecu.

Bio je užasnut prizorom! Onaj mali mlaz krvi, koji je toliko voleo, slio se niz njenu usnu. Bilo mu je jasno da je ovo poslednji put. To više nije bio onaj lepi crveni trag kojim su oslikavali svoj užitak i u njenim očima nije bilo one iskre koja bi zacaklila u trenutku kad bi se njegovi zubi sjedinili sa nežnim mesom njenih usana. Telo joj je bilo okrvavljeno poput tela mladog junca u areni. Bio je skamenjen gledajući njene bele noge koje je otkrivala poderana suknja, a onda, tek trenutak kasnije, bacio se kraj nje i ljubio je, uzaludno pokušavajući da je spasi.

Nudio je Svetom Isidoru svoj život kao dar umesto njenog i proklinjao Boga što biku nije dozvolio da uzme njegov život pre nego je video ovaj strašni prizor.

Sada, kada je došao trenutak da se ponovo sretnu, bojao se. Bio je već star i ružan i bojao se tog susreta u večnosti. Nije znao da li je nastavila da ga čeka. Pitao se da li će mu i sad trčati u susret kao u ulici Kastiljo i brinuo se da bi se strašna scena mogla ponoviti.

Lav u srcu okeana

Singapur. Grad lava. Singa-pura. To je doslovni prevod imena ovog čuvenog trgovačkog centra.

Singapur. Kakvo me sećanje veže za ovaj grad? Prvi puž koga sam u životu pojela, verujem i poslednji. Nije baš da me oduševljava ideja da jedem puževe, ali kada se već nađe na meniju treba probati. Zažmurila sam, otvorila usta i progutala puža nošena mišlju da će jednog dana biti baš sjajno što ću se pohvaliti i takvim gastronomskim iskustvom. Kada je već skliznuo niz moj jednjak, priznajem, uopšte nije bilo strašno. Bio je poput školjke, u ostalom oni verovatno i jesu neki dalji rodjaci... Hm, možda se malo udaljavam od svoje putopisne tematike i previše zalazim u biologiju i Darvninove teorije. Rez.

Slika 2: Sedim na stepenicama u hindu hramu. Na čelo sam primila blagoslov monaha tokom obreda koji sam posmatrala. Scena je kao u pozorištu. Bogovi bogato odeveni u šarene haljine sa glavama životinja, iskeženih usta ili blagog osmeha, stoje zajedno u redu i oni dobri i oni zli, a vernici se jednako mole i jednima i drugima. Ovim prvim da bi im podarili zdravlja, sreće i blagostanja, a oviom drugim kako bi ih umilostivili da ih poštede kakve nesreće i nemira. Na stepenicama sam. Kraj mene se našao čovek izuzetnih prodornih očiju. Takvu boju nikada nisam videla: plava, sa ljubičastim prelivima, a oči žive, duboke, čini mi se gledaju kroz mene i vide u meni sve. Čovek je crn. Izuzetno tamne kose. Odavno se već ne sećam kako smo zapodenuli razgovor ni kako se našao pored mene. Pričali smo o sasvim običnim stvarima. Pominjao je svoju kćer koja živi na Bliskom istoku. Kaže radi na aerodromu. Učestvujem u razgovoru, ali me fasciniraju njegove oči. Rzmišljam da mu kažem koliko su upečatljive, ali mi je neugodno. Razgovor koji vodimo je sasvim prozaičan, ali ja u njega ne verujem. Na stepenicama hrama sam, kraj mene je čovek prodornog pogleda i mene obuzima misao kako je to prerušeni bog koji ponekad uzima obličje čoveka i kuša nas. Takve oči više nikada nisam srela. Sa neznancem sam se ubrzo rastala. Nikakve me neprijatnosti nisu pratile. Možda sam ugodila svevišnjem ljubaznim razgovorom sa nepoznatim čovekom, druge vere, drugog ubeđenja, drugačijeg etničkog porekla. Da li sam sad i previše ušla u oblast mistične filozofije? Da li su ovo teme rezervisane za Tomu Akvinskog? Rez.

Slika 3: Savremeni Singapur. Velika luka. Veliki trgovinski centar. «Očard roud» iliti «Ulica voćnjaka» jedan od najvećih bulevara ove dalekoistočne prestonice. Stabala voća tu odavno više nema. Zamenili su ih redovi enormnih tržnih centara. Njihova veličina je nepojmljiva, a još je teže poverovati da se sa svake strane ulice nalaze desetine, ako ne i čitavih stotinu tržnih centara jedan do drugog. Nemoguće ih je obići. Kuda ti ljudi nose svu tu robu? Gde je pakuju? Singapur je izuzetno mnogoljudan grad-država, veoma malene teritorije. Ogromne stambene zgrade načičkane su, čini mi se, milionima majušnih terasa. Gde staju svi ti predmeti koji se kupe na velikom Očard roudu? Mnogi medju kupcima su turisti. Rekla bih da je ovaj grad jedna od najvećih turističkih šoping destinacija, mada moram priznati nikada nisam razumela turizam radi kupovine. To je čisto gubljenje vremena, ali konzumerizam je u naše vreme dostigao taj fantastični stepen razvoja da proždire sve segmente naših života, pa tako nagriza i naše odmore. Pazite se ove boljke! I radujte se svakom trenutku koji provedete u prirodi ili u upoznavanju istorije nekog mesta koje posećujete. Uživajte u ljudima koje srećete, upoznajte ih i razgovarajte sa njima. Možda otkrijete dubinu njihovih misli i osećanja. Možda se pred vama otvore novi svetovi, a najnoviji MP3 koji kupite u Singapuru u potpunosti je jednak MP3 koji biste kupili na bilo kom drugom kraju sveta ili u Beogradu. Možda baš u onoj maloj udžerici u prizemlju vaše zgrade gde su otvorili menjačnicu, ali prodaju i mobilne telefone i MP3 uređaje. Da budu u korak sa svetom, nabavili su i najnoviji model, da, malo je skuplji nego u Singapuru, za 20 dolara... ali koliko vas košta karta do ove oaze šopinga? Na svojim putovanjima otkrivajte ono što samo tamo postoji, a otkriću vam šta je to!

Slika 4: Ostrvo Santoza! Ni manje zemlje, ni većeg grada, a još u svom sastavu ima i ostrvo. Neverovatno! Uz samu obalu ostrva fantastični ružičasti delfini, moram priznati da nisam znala da takvi i postoje. Malčice smo se razočarale kada smo ih videle. Ovi «naši» sivkasti, na koje smo navikli, nekako su lepši... možda nije baš u redu da tako poredim božija stvorenja, ali i to je posledica našeg savremenog društva. Skloni smo da više cenimo ono što nam je bolje poznato. Lepše nam je ono na šta su naše oči navikle. A ljupki ružičasti delfini praćakaju svojim repovima i oduševljavaju decu na obali. Ona su neiskvarenog ukusa i puštaju svojim osećanjima da ih osvoje ova bića nežnog rumenog tena i glatke kože. Mašu nam perajima dok odlazimo ka unutrašnjosti ostrva kroz gustu tropsku šumu i boriomo se za dah. Kiša je pala već četvrti put tog dana. Do večeri je padala još tri puta. Vazduh je gust i težak. Vlažnost, još jedna stavka na koju mi evropljani nismo navikli. Ona opija i uspavljuje. I kasnije, kad god sam boravila u Singapuru mučila sam se sa tom boljkom. Uvek je bilo teško ostati u budnom stanju. Ali Santoza je tog dana mamila svojim izazovima. Lagani vozić koji se kreće kroz krošnje najneobičnijeg drveća nosi nas u dubinu ostrva gde se skriven među lijanama nalazi veliki akvarijum. Pokretna traka nas nosi kroz vodeni tunel. Velika raža mi zaklanja pogled na malene šarene ribice zlatnih i crvenih boja. Traka skreće i nadamnom se nadvija ogromna ajkula. Razdvaja nas samo tanki sloj stakla. Drugarica me gurka i predviđa kataklizmu: «Zamisli da pukne staklo i ova voda, i ove ribe, i ova ajkula, se sruče na nas?» Odbijam i da zamišljam prizor Nojevog puta kroz utrobu kita jer bi se samo sa tim davnašnjim događajem mogla uporediti eventualna katastvrofa u singapurskom akvarijumu. Skrećem misli na drugu stranu i fokusiram pogled ka malim krabama i morskim konjićima koji u tom trenutku prolaze kraj mene. Ah, shvatam, ja prolazim kraj njih. Stojim na traci koja me vuče. Bože, kako li mi njima izgledamo? Zanimljivo je postaviti se i u tu drugu poziciju: sve te ribe gledaju kroz staklo u gomile dvonožnih stvorova koji su došli da se tu pred njima pokažu. Svi se kreću istom brzinom kraj njih, razjapljenih usta. Ima ih raznih: visokih i niskih, malih i debelih, žutih, belih i crnih, crnokosih i plavih i svi ispuštaju najrazličitije glasove koje je nemoguće povezati u smislenu celinu. Koliko bi nam bilo neugodno kada bismo shvatili da smo i mi ti koji su posmatrani? Razmišljamo li da li remetimo mir tim nežnim vodenim stvorovima svojim prisustvom i kretanjem kroz njihov svet? U stvari ja i ne znam smetamo li im, ali znam da sam uživala koračajući kroz taj svet i što sam ih videla, tako izbliza. Pokretna traka me izbacuje napolje. Izlazim iz akvarijuma.

Slika 5: Esplanada – dvorana izvođačkih umetnosti. Jedna od najvelelepnijih građevina Singapura. Barem sam je ja tako doživela. Njena gradnja je inspirisana morskim puževima... ili sam to izmislila. Ne znam, ali volim tako da mislim, mada me podseca i na malog nakostrešenog ježa. Ne umem da objasnim zašto kažem malog, kada je zgrada tako ogromna, ali valjda je to zbog simpatija koje gajim prema njoj. To su dve velike kupole. Prekrivene su nekakvim šiljcima od kojih me svaki podseća da umanjenu sidnejsku operu, valjda sam zato dugo verovala da je to zgrada opere, mada, i nisam bila daleko.

Slika 6: Čajna taun. Malo je bizarno što u Singapuru postoji četvrt sa takvim imenom jer je u suštini čitav Singapur kineski grad, da budem preciznija većina stanovništva je kineskog porekla, mada je značajan i procenat Indusa i Maležana. I oni imaju svoje čtvrti: Malu Indiju i Maležansko selo. No, o iskustvu u idijskom hramu sam vam već pričala. Čajna taun je stari trgoviski centar, a danas velika turistička atrakcija sa jedinstvenim tradicionalnim predmetima i zanimljivim suvenirima. Jedan južno korejski par me zaustavlja. Oni su turisti. Mole mene i moju drugaricu da se slikaju sa nama. Vele nikada nisu videli tako visoke devojke. Smejemo se, objašnjavamo im odakle smo, a oni pitaju čime se tamo hrane deca kada rastu u tako krupne ljude. Uživamo u ovim komplimentima i nastavljamo istraživanje. Otkrivamo lokal koji nudi masažu stolica. Zavirujemo u salon, napunjen neobičnim, rekolo bi se, spravama za mučenje. Sa zebnjom ulazim, rešena da saznam kako će me izmasirati stolicom. Ostajem uskracena za to saznanje. Ovo je centar prilagođen brzom načinu života. Nebične sprave su neka vrsta izvrhutih stolica gde se na naslon, umesto potiljkom, oslanja čelom, a leđa ostaju slobodna za polučasovno opuštanje pod umešnim rukama malde Kineskinje. Masaža je izuzetno važan sastavni deo tradicije i kulture dalekog istoka, a kako je vremena sve manje u užurbanom poslovnom centru kakav je Singapur, i stare tradicije se menjaju, pa je brza masaža našla svoje mesto uz brzu hranu, jedino što ova prva nema ama baš nikakvih negativnih efekata. Samo blagodeti za vaša leđa.

Slika 7: Singapurska reka. Premošćuju je nebrojeni mostovi. Čine da je na prvi pogled i ne primetite, sprečavaju je da ometa jedinstvo njene dve obale, a ona krivuda kroz ceo grad. Obilazi sve njegove četvrti i na svom ušću pada u strastan zagrljaj sa okeanom. Tu ona nosi i čuvenu statuu lava sa ribljim repom, statuu morske nemani koja čuna svoj grad, Grad Lava.

Bog je stvorio svet za sedam dana. Nije mi poznato koliko je od tog vremena posvetio stvaranju Singapura. Sedam slika o Singapuru ne govori ništa, ali nadam se pali maštu i želju za istraživanjem ovog mikro kosmosa. Ako mi dozvolite, rekla bih da je Singapur poput savršeno uređene malne garsonjere, super funkcionalne. Ukoliko vi više niste dete i čak ga više i ne čuvate u sebi, pa vam opisi i slike malo govore, a ne čujete ni šum reke, pružiću vam brojke kao što je to i Mali Princ činio u razgovorima sa odraslim ljudima. Teritoriju ovog jedinog nezavisnog grada-države na svetu čine 63 ostrva ispresecana sa više od 90 reka. Na svega nešto više od 700km2 živi skoro 5 miliona stanovnika. Prema podacima Svetske banke, BDP po glavi stanovnika u 2008. Singapur svrstava kao treću najbogatiju zemlju na svetu, ali i kao treći najskuplji grad u Aziji i 10 na svetu. Velike brojke za tako majušan prostor. Šta god da vas je postaklo brojke ili slike nadam se da ćete otvoriti po neki od internet prozora i otploviti u veličanstvenu virtuelnu avanturu Singapurom. Preporučujem vam neke od tih prozora:

http://en.wikipedia.org/wiki/Singapore

http://www.esplanade.com/index.jsp

http://www.visitsingapore.com/publish/stbportal/en/index.html

http://app.www.sg/

BCN*

            Gaudi. Mesi. Pikaso. Ronaldinjo. Miro. Gvardiola. Umetnost i fudbal neraskidivi su deo u DNK lancu Barselone. Samo posmatrač svojim afinitetima može da odredi šta je važnije; ugao gledanja pojedinca definiše percepciju grada.

Ja sam od onih koji biraju umetnost i arhitekturu, boemski duh ulica i bulevara i zbog toga teško definišem ono što mi se u gradu dopada. Volim da dišem u Barseloni. Kontemplacija prostora na ovakav način nije lako objašnjiva onima koji nisu spremni da se sažive sa gradom i da ga iskuse. Na žalost, puna lepote, Barselona je postala žrtva turističkih lešinara, pa se sama povlači pred najezdom znatiželjnika ostavljajući im svoje, nekada najreprezentativnije delove. Lorka je svojevremeno govorio da je čuvena La Rambla jedina ulica na svetu za koju bi želeo da se nikada ne završi. Danas ovo šetalište zauzimaju turisti koji čvrsto stežu svoje tašne u nadi da će ih sačuvati od veštih prstiju džeparoša, ulični glumci u svojim kostimima šumskih vila i istorijskih lica pokušavaju da zarade koji dinar, njihove maske su privlačne, ali su trenuci kada ih skinu i otkriju svoje umorno lice veoma tužni. La Rambla vrvi od jeftine zabave i drangulija koje prodaju brojni imigranti iz Afrike i sa Indijskog podkontinenta; stigli su tu puni nade u bolji život. Kao drugi najveći grad Španije, Barselona je i ranije bila Meka za one koji su verovali u bolje sutra, neposredno posle građanskog rata, u tada dosta industrijalizovan i napredan grad, masovno su stizali imigranti iz siromašnijih delova Španije, naročito iz Andaluzije, Mursije i Galicije. Ne iznenađuje što je tako, svojom leptom i bogatstvom Barselona je obećavala i uspevala da prigrli svu masu novopridošlih i da im omogući da postanu njeni građani. U savremenom svetu, ona osvaja svojim kosmopolitizmom; žamor različitih jezika kotrlja se njenim ulicama poput La Ramble, u osnovi ovog naziva je arapska reč koja simbolizuje nepredvidiv tok vode, a u ovom slučaju možemo govoriti i o nepredvidivom toku vremena koje oblikuje i definiše gradove na isti način na koji rečni tok definiše svoje peščane obale.

Grasija, meni je omiljena četvrt, zbog bioskopa Evropa. OK, bioskop se ne zove tako, ali ja sam ga tako nazvala, jer pripada lancu kino dvorana koje prikazuju autorske filmove, uglavnom evropskih umetnika, jedan od retkih, a možda i jedini u gradu gde je moguće pogledati film na originalnom jeziku. Karmen, glumica i moja stanodavka u Barseloni, uživa gledajući „Očajne domaćice“ na španskom. Potpuno ne razumem njenu nespremnost da seriju gleda na engleskom imajući u vidu da kao glumica mora biti svesna značaja glasa u građenju lika i karaktera. Zar nas oduzimanje glasa glumcu ne vraća u epohu nemog filma? Čemu sav napredak tehnologije i sve škole glume, ako dijaloge naknadno snimaju neki drugi glumci u odnosu na one na filmskom platnu?

Stanujem u blizini Sagrada Familije, čuvene crkve posvećene Svetoj porodici, najznačajnije delo najslavnijeg katalonskog arhitekte Antonija Gaudija. Ni svi superlativi ovoga sveta ne mogu dočarati veličanstvenost njegovog dela. Pritisnuta turistima, ona i dalje raste i razvija se spajajući tradiciju 19. i modernost 21. veka.

Karmen u stanu u beskraj multiplicira fotografiju Merilin Monro, zatim slede portreti Odri Hepbern, a serija fotografija otkriva život moje domaćice i njene porodice. Pitam se kako uspeva da živi u stanu kojim stalno defijuju stranci. Bilo bi mi teško da jedan prostor osećam domom ukoliko bih svake dve nedelje imala nove stanare sa kojima delim životni prostor, a Karmen upravo tako živi, studenti škole stranih jezika mogu naći smeštaj u njenom domu.

Stil života u Barseloni je znatno drugačiji nego u Beogradu. Mnogo je manje formalnosti i mnogo više improvizacije. Visoke cene nameću potrebu da se stan deli sa cimerima i ne retko oni dolaze iz različitih zemalja, pa se globalizacija može osetiti i na ovom mikro nivou.

Tek nedavno sam Barselonu upoznala i na mapi. Prethodno, ona je za mene činila skup lokacija, parkova i ulica kojima nisam znala imena i koji su mi se pojedinačno dopadali ili ne, a kao celina me impresionirali. Upoznajući grad iznova, fascinirao me je način na koji su određena periferna mesta ostala urezana u mom sećanju što mi je omogućavalo rekonstrukciju određenih lokacija i njihovu lokalizaciju.

Hrišćanska tradicija je veoma važna za ovaj grad. Mnoga Gaudijeva dela su snažno prožeta uticajem religije, sa jedne strane zbog posvećenosti veri samog arhitekte, a sa druge, zbog izrazite religioznosti naručilaca, stanovnika Barselone. To je i karakteristika pojedinih toponima.

Tibidabo je Avala Barselone, sa 512m nadmorske visine samo je za 1m viši od naše Avale. Naziv vodi poreklo iz jedne biblijske priče koja govori o susretu đavola i Isusa Hrista na jednoj izrazito visokoj planini sa koje đavo pokazuje Hristu sva kraljevstava ovog sveta i kaže „Daću ti sve“, na latinskom „Tibi dabo!“.

Sam vrh planine kruniše crkva posvećena Svetom srcu, odgovor na istoimenu crkvu  Sacré-Coeur koja se uzdiže nad pariskim Monmartrom. Veličanstveni panoramski pogled na Barselonu, koja viđena sa ove planine izgleda kao sva kraljevstva sveta, može biti i savršeno kompletiran koncertom duhovne muzike u povečerje. Pevanje u crkvi verovatno je jedan od najvelelepnijih načina slavljenja Boga. U sećanje mi se snažno urezala scena iz jedne srednjovekovne atinske crkve u kojoj sam, takođe u predvečerje, prisustvovala veličanstvenom natpevavanju dva sveštenika. Svaki je stajao u po jednoj pevnici dok su se njihovi glasovi u brodu crkve pleli sa zracima zalazećeg sunca koje se probijalo kroz malenu triforu iznad portala. Kako sam se uzvišeno osećala tada! U magnovenju su nestajale i moje misli.

Hodnicima srednjeg veka, kroz ulice gotičke četvrti, vodi me Barselona do mesta uživanja, do svoje plaže, do Barselonete. Prolazeći kroz jednu od najočuvanijih srednjevekovnih gradskih celina, pod prismotrom zveri sa krovova i oluka zgrada, stižem u Born, kraj savršen za lagane večernje izlaske i druženje sa prijateljima, a potom se predamnom proteže Barseloneta, stara mornarska četvrt. Njena peščana plaža proglašena je najboljom urbanom plažm na planeti, a iza nje, kao obećanje, ređaju se ostale: Nova Ikarija, Bogatel, Mar Belja...

            Okupana suncem i Mediteranom, ulazim u suton odevena u svoj preplanuli ten. Uživam u toploj noći i lepoti odbleska vatrometa na vedrom nebu, pozivam vas da mi se pridružite u otkrivanju grada jer vam još ništa nisam rekla o znamenitim spomenicima kulture, muzejima, Svetskoj izložbi 1929. ni o Mis van der Rou i njegovom doprinosu u arhitektonskom oblikovanju Barselone. Otkrivajte i tražite sami jer je svako iskustvo lično i jedinstveno i teško prenosivo na treća lica, mada se nadam da sam bar jednom rečju zagolicala maštu koja vas može povesti na put...

 

_________________________________

*međunarodni kod aerodroma u Barseloni

Св. Јаков

Трчим низ улицу Монедa као луда. Покушавам у глави да превртим речи из неке мексичке серије не бих ли успела да викнем: „Лопов!“. Каква глупа ситуација, толико људи на улици, али ме нико не разуме. Дерем се из свег грла „Stop him!“ и надам се да је реч стоп постала довољно интернационална да је разумеју и овде, у срцу латинског континета. Скоро сам га сустигла. Крадљивац мог фотоапарата је на метар од мене. Скоро да могу да га дохватим. Окреће главу ка мени и видим на његовом лицу запањен поглед. Вероватно и сам не верује да сам му за петама.

Недавно сам прочитала савет на Wikitravel-у да уколико покушају да вас опљачкају у Чилеу, обавезно, без одлагања предате новчаник, а уколико имате фотоапарат и њега, како би спречили даље проблеме.

Е, тада ја то нисам знала и и даље сам фанатично трчала за лоповом и викала из свег грла.

Гледам, лево од мене потрчало је још неколико мушкараца. Помислим да трче да ми помогну, а онда ми пролети мисао да можда желе да помогну њему. Ипак незаустављива сам. Сада већ нас четворо трчи улицом Монеда, одгурујући људе који су нам на путу, као у америчком кримићу.

Сећам се тренутка када сам угледала лопова. Тек сам изашла са метро станице Универсидад де Чиле где сам фотографисала мурале израђене према песми Пабла Неруде. Био је сунчан дан и крај је изгледао прелепо. Помислим: „Нека ми апарат буде при руци“, и ухватим га само за врпцу, иако су ми хиљаду пута рекли: „На путовању не држи ствари на извол'те!“. Корачала сам кроз гужву шетачке зоне и посматрала људе. У сусрет ми иде младић, висок са ранцем на леђима, рекло би се студент. Нека сила ме у потуности заротира, не схватам шта се догађа. Трен затим видим да он у руци држи мој апарат, а ја врпцу. Снажно је цимнуо моју руку и нит је пукла. Секунд касније нашли смо се у лудачком трку.

Крадљивац је скренуо из улице Монеда, скренули су и људи што су трчали за њим, а потом и ја. Губим дах јер истовремено трчим и вичем. Удаљавају се од мене, али ја не одустајем. Још једно скретање. Лопов ми је измакао, али не успевам да станем, трчим још педесетак метара као да ће тај мој напор надокнадити губитак. Тек сам почела своју дневну туру разгледања града, а овај ненадани догађај ми је упропастио расположење и жељу да наставим.

Прилази ми човек, онижи, сед, и обраћа ми се. Не разумем га, а онда видим како из његових руку исијава мој апарат. Прилазе и други људи, неко ме пита на енглеском да ли је то све што ми је украдено. Сада је већ гужва око мене. Човек ми је вратио апарат. Захваљујем му, али знатжељника је све више и он нестаје у гунгули. Стижу и два полицајца. Још једном сцена из америчког кримића, полиција стиже када је све већ готово. Коначно разлаз. Остајем сама. Нелагодно ми је, прелива ме мешавина осећања међу којима се коначно појављује и страх. Одлучим да се вратим ка центру.

Излазим на трг Плаза де армас, Трг оружја. Ту је катедрала коју раније нисам посетила. Решим да уђем и ту потражим мир. То ми се чини као најлогичнија могућа одлука. У граду Св. Јакова, у земљи оданој хришћанству, само је Бог могао да ме спаси оне сулуде авантуре. Седам у једну од клупа. Захвална сам што својом инстинктивном реакцијом нисам направила већу штету од губитка апарата. Тек ми долази у главу колико сам била… безглава.

Монтевидео, Бог те видео!*

Довитљиве речи подршке једног навијача ушле су у легенду! Београдски момци који су пикали лопту подно Калемегдана у Београдском спорт клубу, чувеном БСК и њихови вечити ривали из клуба Југославија, ујединилу су снаге и створили славну репрезентацију Краљевине Југославије која је 1930. била једна од свега четири европске репрезентације које су учествовале на првом Светском првенству у фудбалу.

Вођени страшћу према игри, победивши интриге на домаћој фудбалској сцени, након 4 дана путовања возом и још 18 дана на поштанском пароброду Флорида, ови момци, пуни ентузијазма, стигли су до полуфинала.

У освајању Мундијала зауставили су их домаћини који су удружили снаге са навијачима, и то дословно: један од полицајаца који су обезбеђивали утакмицу, асистирао је при другом поготку Уругвајаца, остало је историја.

Наши момци вратили су се као звезде и хероји, обогаћени за једно ново искуство.

Путовање у Латинску Америку и данас многима од нас делује као скуп и недостижан излет у непознато. Путовање из Београда до Монтевидеа траје најмање 28 сати и потребно је променити барем 3 лета. Овај најјужнији главни град на свету са Европом повезује свега 6 летова недељно и сви за своје одредиште имају Мадрид. Овако слаба директна веза са Европом може се лако објаснити непосредном близином далеко већег Буенос Аиреса који са предграђима броји преко 13 милиона становника и с тога привлачи највећи број трансатлантских летова. Мада је, у ових осамдесет година, од првог светског првенства до данас, путовање од Београда до Монтевидеа постало двадесет пута брже, трошкови путовања су и даље остали високи, па је ова престоница фудбала и даље егзотични сан наших туриста, а тридесетих година прошлог века такав подухват је морао изгледати попут путовања на крај света, а на том другом крају наши момци су понели ловорике и упознали нову културу.

Уверена сам да је наша млада екипа, осим за фудбал, била заинтересована и за лепе уругвајске девојке које су их водиле да пробају Мате, чувени локални биљни чај јаког укуса, око ког Уругвајци граде ритуал сличан ономе који ми везујемо уз кафу. Шетња дуж Рамбле била је и остала неизоставна.

1910. почело се са градњом авеније уз плажу и тридесетих је година морала бити најважнија градска променада, што је остала и до данас. Романтична шетња у прохладне јулске зимске вечери, допуњена мирисом мора, сигурна сам, донела је београдским лепотанима прве прекоокеанске пољупце. И мада је на јужној хемисфери увелико владала зима, у овој равничарској земљи у којој највиши врх Керо Катедрал износи свега 514m, клима је умерена, слична медитеранској, а температуре испод нуле су готово непознате, ипак снажни ветрови са аргентинских пампа могли су замрсити дуге косе латинских лепотица, али, надам се, не и помрсити планове наших репрезентативаца.

Те 1930. београдски мангупи са Чубуре били су гости Уругваја који је славио стогодишњицу од проглашења Устава и били су међу првима који су наступили на тада најсавременијем фудбалском стадиону Сентенарио који је и данас један од најзначајнијих у свету уз Маракану, Сан Сиро и Сантиаго Бернабеу. Сентанарио је згодно постављен уз два мања стадиона Централ Еспањол и Мирамар, па је могуће са врха трибина названих Амстердам, истовремено посматрати мечеве на сва три терена.

 Сиудад Вијеха је старо градско језгро око ког се касније развијала престоница, а ова четврт је остала средиште боемског живота и сигурно је и тридесетих година представљала незаобилазан део туристичког обиласка. Београђани су у то време редовно посећивали позоришне представе и сигурно их је занимало да посете и Театро Солис, најстарије позориште у Уругвају у коме је још давне 1878. године одржана и прва оперска представа.

Трг независности, осим театра, краси и велелепна палата Салво чија угаона кула достиже висину од 100m. Палата је грађена као хотел са стамбеним апартманима, а подигнута је на месту некада чувене Конфитериа Ла Хиралда где се 1917. први пут плесало уз једну од најчувенијих танго песама Ла Кумапересита. Моша и Тирке, легендарно десно крило репрезентације и БСК-а, сигурно су са собом у Београд понели и стихове ове песме и шапутали их београдским дамама које су их обожавале. Данас овај танго представља културно наслеђе Уругваја заштићено законом, а интересантно је поменути да је ова нумера компонована у музичкој дворани фудбалског клуба Насионал, што тако сажето открива две највеће љубави Латинске Америке: музику и фудбал.

На Тргу независности налази се и Капија Монтевидеа која је последњи преостали део некадашњих одбрамбених бедема града, а данас она представља симболични пролаз који, преко трга, води до једне од најважнијих, Авеније 18. јули.

Трг Устава је најстарији градски трг и ту се налази главна катедрала и некадашње седиште колонијалне власти , вице краљевине Рио Плата, плата Кабилдо у којој је данас смештен музеј. Седиште скупштине Уругваја 1925. године је из ове палате премештено у нову зграду, Палату законодавства, која је подигнута поводом обележавања стогодишњице самосталности.

У оквиру прославе стогодишњице Устава подигнут је и Обелиск посланика посвећен члановима скупштине који су усвојили први Устав. Три бронзане статуе на странама гранитног Обелиска симболизују Закон, Слободу и Снагу, а уоквирује их шестоугаона фонтана. Обилазак је одавде лако наставити ка парку Батље, који представља плућа града и средиште многих спортских терена укључујући и легендарни фудбалски стадион. За излете је посебно атрактивно брдо на западној страни града са тврђавом и старим светиоником одакле се протеже поглед на град и плаже Монтевидеа.

Шпанци су ту подигли прву осматрачницу још крајем 18. века, а потом је изграђено и утврђење где је 1916. смештен војни музеј. Падине испод тврђаве идеалне су за пикник уз чашу Каве, шпанског пенушавог вина, и јагоде. У пратњи обожаватељки наши су репрезентативци ту могли да уживају у ведути града уз укусне излетничке емпанаде, пите типичне за шпанску и латино-америчку кухињу, асадо роштиљ и ћивито сендвиче. Најквалтетније намирнице могле су се набавити на пијаци Меркадо дел Пуерто која је и данас једна од најважнијих градских тржница са традиционално добрим винима и храном.

Пудинг флан једна је од омиљених посластица после јела и веома је популаран у ресторанима са традиционалном кухињом.

По завршетку Светског првенства, са медаљом за освојено треће место, наше је момке поново чекало дуготрајно путовање морем, иако је први авион из Европе слетео у Монтевидео 1926. године, прекоокеанска путовања авионом нису била уобичајена. Плус Ултра је са својом четворочланом посадом полетео из Шпаније и након четири дана и неколико пауза, измеђуосталог на Канарским острвима, у Рио де Жанеиру и Монтевидеу, слетео је у Буенос Аирес. Авио саобраћај још увек је био у експерименталној фази и наши су репрезентативци имали да сачекају још неколико година пре него ће неки од њих први пут уживати у узбудљивом путовању авионом. За сада, уживали су у слави и велелепном дочеку који су за њих организовали навијачи пред београдском железничком станицом. Тада су ови хероји нације први пут пробали „путовање кроз ваздух“. Верни обожаватељи на раменима су носили своје хероје кроз Балканску улицу до Теразија уздижући до неба „богове фудбала“. Славну репрезентацију ова титула краси и данас.  

_____________________________________________

*виртуелни путопис инспирисан истоименим филмом

Аутори фотографија:

Intermedia network
http://montevideoproject.com/srpski/

Marcelo Vidal
http://www.sxc.hu/gallery/marcelovid

Libertinus Yomango http://www.flickr.com/photos/libertinus/

Beograd

Volim Beograd pod snegom.

Dubai - još jedan mogući pogled

Kada su mogućnosti da se preselim u Dubai postale izvesne, konačno sam se odlučila da u ruke uzmem maleni globus koji je bio moja omiljena zabava još od prvog osnovne; zavrtela sam loptu, ne mnogo veću od moje šake, i ostala potpuno zatečena saznanjem da je od Beograda Dubai udaljen za četvrtinu Zemljinog obima. Znala sam da je na Bliskom Istoku, znala sam i da je na Arabijskom poluostrvu, ali nije mi se činio tako daleko sve dok nisam imala pred sobom trodimenzionalnu sliku. Malo me je to štrecnulo, ali imala sam pred sobom još nekoliko meseci za pripremu.

Rano ujutru 24. jula 2003. stigla sam u svoj novi dom, dugo vremena bio je to datum koji me je određivao, bio je mera moje promene. Ovaj pozitivan stav prema stanu koji mi je otvorio svoja vrata učinio je da on zaista i postane moj dom u narednih nekoliko godina. Vedra dnevna soba odmotavala se predamnom u svojim nežnim nijansama plave, a onda je iznenada pukao pogled na grad. Osvetljena džamija flankirana modernim oblakoderima, ušuškana među kućama, očarala me je. Noćna veduta kao sa razglednice. Bila sam fascinirana, pitala sam se može li bolje i ispostavilo se da može! Jutro je bilo bolje... Nakon prostranstva belih kuća koje su se nizale jedna za drugom poput redova konca na tkačkom razboju, nastavljalo se plavo more koje je noć sakrila. Kakva radost! Takav pogled! Bila sam beskrajno zadovoljna svojim uspehom. Zgrada u kojoj sam živela bila je čarobna: visoka i vitka plavičasta kula modernih linija uklapala je u sebe i reminiscencije gotike. Arkade čeličnih prelomljenih lukova krasili su njenu fasadu. Osvojila je moje srce na prvi pogled. I kasnije sam je volela, čak i onda kada je njena sličnost sa srednjovekovnom kulom činila da se osećam poput Trnove Ružice, usnule i zarobljene u najvišoj kuli velelepnog grada. Bila je to moja zlatna krletka. Zaista. Svojim sjajnim arkadama i staklenim zidom branila se od spoljašnjeg sveta...

Neće ovo biti romantična priča o gradu iz snova, ona koju plasiraju fantastični turistički tekstovi koji obećavaju luksuzno uživanje, skupocene hotele sa sedam zvezdica, mermerne podove posute ružinim laticama. Neverovatna je ljubav medija prema ovom gradu: od onih koji se bave putovanjima, do magazina o enterijeru, ali šta je to što vam oni nikada neće reći?!

Da preko 70% stanovništva Dubaia čine doseljenici sa Indijskog podkontinenta, iz Pakistana, Indije i Bangladeša; da su najčešće u grad stigli trbuhom za kruhom, da su obično veoma slabo, a ponekad i nikako plaćeni i da se neretko bave fizičkim poslovima. U pečalbu obično odlaze samo muškarci, s obzirom na vrlo patrijarhalnu orijentaciju njihovog društva, dok žene ostaju daleko, kod kuće da se staraju o porodici. Sa druge strane i kompanije, a najviše je građevinskih, stimulišu dolazak prvestveno muškaraca, što je dovelo do toga da je odnos muškaraca i žena u Dubaiu u jednom trenutku bio skoro 4:1, odnosno preko 1.300.000 muškaraca na nešto više od 400.000 žena. Ovaj odnos nije lako uočljiv jer je stanovništvo Dubaia veoma podeljeno, pojedini slojevi stanovništva uopšte nisu vidljivi. Ne postoji nekakva striktna zabrana koja bi branila slobodno kretanje, ali finansijski položaj pojedinca veoma jasno definiše njegov krug. Uz lokalne meštane koji čine oko 17% stanovništva najpovlašteniji su Evropljani ili, možda uopštenije, beli ljudi. U ovom delu sveta svetla put je ono što otvara mnoga vrata, surovo, ali istinito. Oni su najčešći posetioci velikih tržnih centara, luksuznih restorana i hotela. Do pre koju godinu, pre izgradnje metroa, zapdnjaci su se isključivo vozili taksijem, ali među taksistima nije bilo ni jednog Evropljanina. Oni su uglavnom iz Pakistana, Indije ili Egipta. Autobusi gradskog prevoza jednostavno ne povezuju delove grada koji su zapadnjacima interesantni, uvek su prenatrpani, a putovanje predugo traje jer svaka linija kruži obilazeći siromašna naselja, a često je neophodno najpre krenuti u suprotnom pravcu kako bi se posle prešlo na autobus koji vodi do cilja. Praktično ne postoji linija koja direktno povezuje neku bogatiju četvrt sa plažom. Verujem da je to smišljeno, na taj način su oni koji dobro zarađuju prinuđeni da ili troše na taksi ili kupe auto, te tako novac ostaje u zemlji. Za četiri godine ostavila sam taksistima jedan solidan auto...

Deira, Bur Dubai, Al Satva sve su to stari delovi Dubaia u kojima pretežno žive Indijci, Pakistanci, Bangladešani, Filipinci. Momak, zaposlen u obezbeđenju zgrade u kojoj sam živela ispričao mi je da petokrevetnu sobu (nisam pogrešila, nije u pitanju stan, već soba) u kojoj živi, deli sa još pet svojih kolega. Kako je neko uvek na poslu, njih šestorica se rotiraju u pet kreveta! Dubai je i dalje grad ostvarenih snova?!

Sa druge strane i može biti: zabave na bazenima, na peščanoj plaži, u vodenoj pari, ledena žurka na skijalištu ili pink zabava u privatnoj bašti među prijateljima. Noć pod zvezdama, a buđenje kraj bazena u zoru. Skok u vodu, umesto tuša. Poljubac i prženice. Hm... izgleda ipak je važnije društvo od mesta...

Snovi se ostvaruju ukoliko ih sanjate i mogu se ostvariti bilo gde, a scenografija je samo deo, ipak manje važan, ma koliko doprinosila lepoti slike. Ponekad Dubai i nije ništa više od kulise... kao da mu nedostaje života, fali mu krvi. Kako se ekonomski naglo razvijao poslednjih decenija, tražio je radnu snagu, inženjere, menadžere, ali ne i umetnike, glumce. Teško je uvoziti kulturu, ona mora da nastaje i razvija se spontano i zbog ljubavi, a ne zbog zarade. Lokalna kultura i muzika zagubile su se među oblakoderima. Veliki broj doseljenika izmenio je ritam grada, a kako su svi u trci za novcem, ne stižu da se posvete opuštanju. Naivno su još i poverovali da su piće i hrana jedini elementi uživanja.

Ipak, u starom suku, vrvi od života. Uz obale uzanog morskog zaliva smestili su se zlatni suk, suk tekstila i začina. I ovde su Arape zamenili Azijati, a gradski muzej čuva stari izgled ulice. Voštane figure oživele su žamor, trgovac biserima se cenka, ne spušta cenu. I u to vreme, pre nafte, postojale su ogromne razlike među stanovništvom. Ronioci koji su vadili školjke i rizikovali živote zarad bisernih perli, zarađivali su desetostruko manje od trgovaca. Među starim zgradama i visokim „kulama vetra“ koje su svojom konstrukcijom hladile vazduh koji se spuštao u kuće, danas su se šćućurile retke galerije i tradicionalni pansioni. Ovaj romantični kraj poziva na avanturu i vodi u 1001 noć. Samo ako se mašti pusti na volju.

Plaže su posebna vrednost ovog grada. Ima ih nebrojeno mnogo jer se grad širio po dužini, uz obalu, izbegavajući pustinju. Uprkos njihovoj lepoti, savršenom pesku i toplom moru, one nisu najpopularnije odredište stanovnika grada. Tradicionalna kultura demotivisala je pojavu barova i zabava na javnim plažama, samo one hotelske, nude muziku i koktele uz more.

Dvostruki standardi, dvostruke vrednosti: to čini svakodnevicu Dubaia. Mislim da je to ono što je uporno ubijalo moju strast prema gradu. Pretpostavljam da je to suština, taj dualitet. I moja osećanja su slična: ljubav i odbojnost su isprepletane. Naklonost i želja da tu ne boravim. Uživanje u pustinjskom safariju, oduševljenje gostovanjem trupe Cirque Du Soleil, džez festivalom ili filmskom revijom smenjivalo se sa razočarenjem zbog prazne plaže, nedostatka šetališta i predivno uređenih, ali opustelih parkova.

Reč ovog grada je: DUALITET.