Gaudi. Mesi. Pikaso. Ronaldinjo. Miro. Gvardiola. Umetnost i fudbal neraskidivi su deo u DNK lancu Barselone. Samo posmatrač svojim afinitetima može da odredi šta je važnije; ugao gledanja pojedinca definiše percepciju grada.
Ja sam od onih koji biraju umetnost i arhitekturu, boemski duh ulica i bulevara i zbog toga teško definišem ono što mi se u gradu dopada. Volim da dišem u Barseloni. Kontemplacija prostora na ovakav način nije lako objašnjiva onima koji nisu spremni da se sažive sa gradom i da ga iskuse. Na žalost, puna lepote, Barselona je postala žrtva turističkih lešinara, pa se sama povlači pred najezdom znatiželjnika ostavljajući im svoje, nekada najreprezentativnije delove. Lorka je svojevremeno govorio da je čuvena La Rambla jedina ulica na svetu za koju bi želeo da se nikada ne završi. Danas ovo šetalište zauzimaju turisti koji čvrsto stežu svoje tašne u nadi da će ih sačuvati od veštih prstiju džeparoša, ulični glumci u svojim kostimima šumskih vila i istorijskih lica pokušavaju da zarade koji dinar, njihove maske su privlačne, ali su trenuci kada ih skinu i otkriju svoje umorno lice veoma tužni. La Rambla vrvi od jeftine zabave i drangulija koje prodaju brojni imigranti iz Afrike i sa Indijskog podkontinenta; stigli su tu puni nade u bolji život. Kao drugi najveći grad Španije, Barselona je i ranije bila Meka za one koji su verovali u bolje sutra, neposredno posle građanskog rata, u tada dosta industrijalizovan i napredan grad, masovno su stizali imigranti iz siromašnijih delova Španije, naročito iz Andaluzije, Mursije i Galicije. Ne iznenađuje što je tako, svojom leptom i bogatstvom Barselona je obećavala i uspevala da prigrli svu masu novopridošlih i da im omogući da postanu njeni građani. U savremenom svetu, ona osvaja svojim kosmopolitizmom; žamor različitih jezika kotrlja se njenim ulicama poput La Ramble, u osnovi ovog naziva je arapska reč koja simbolizuje nepredvidiv tok vode, a u ovom slučaju možemo govoriti i o nepredvidivom toku vremena koje oblikuje i definiše gradove na isti način na koji rečni tok definiše svoje peščane obale.
Grasija, meni je omiljena četvrt, zbog bioskopa Evropa. OK, bioskop se ne zove tako, ali ja sam ga tako nazvala, jer pripada lancu kino dvorana koje prikazuju autorske filmove, uglavnom evropskih umetnika, jedan od retkih, a možda i jedini u gradu gde je moguće pogledati film na originalnom jeziku. Karmen, glumica i moja stanodavka u Barseloni, uživa gledajući „Očajne domaćice“ na španskom. Potpuno ne razumem njenu nespremnost da seriju gleda na engleskom imajući u vidu da kao glumica mora biti svesna značaja glasa u građenju lika i karaktera. Zar nas oduzimanje glasa glumcu ne vraća u epohu nemog filma? Čemu sav napredak tehnologije i sve škole glume, ako dijaloge naknadno snimaju neki drugi glumci u odnosu na one na filmskom platnu?
Stanujem u blizini Sagrada Familije, čuvene crkve posvećene Svetoj porodici, najznačajnije delo najslavnijeg katalonskog arhitekte Antonija Gaudija. Ni svi superlativi ovoga sveta ne mogu dočarati veličanstvenost njegovog dela. Pritisnuta turistima, ona i dalje raste i razvija se spajajući tradiciju 19. i modernost 21. veka.
Karmen u stanu u beskraj multiplicira fotografiju Merilin Monro, zatim slede portreti Odri Hepbern, a serija fotografija otkriva život moje domaćice i njene porodice. Pitam se kako uspeva da živi u stanu kojim stalno defijuju stranci. Bilo bi mi teško da jedan prostor osećam domom ukoliko bih svake dve nedelje imala nove stanare sa kojima delim životni prostor, a Karmen upravo tako živi, studenti škole stranih jezika mogu naći smeštaj u njenom domu.
Stil života u Barseloni je znatno drugačiji nego u Beogradu. Mnogo je manje formalnosti i mnogo više improvizacije. Visoke cene nameću potrebu da se stan deli sa cimerima i ne retko oni dolaze iz različitih zemalja, pa se globalizacija može osetiti i na ovom mikro nivou.
Tek nedavno sam Barselonu upoznala i na mapi. Prethodno, ona je za mene činila skup lokacija, parkova i ulica kojima nisam znala imena i koji su mi se pojedinačno dopadali ili ne, a kao celina me impresionirali. Upoznajući grad iznova, fascinirao me je način na koji su određena periferna mesta ostala urezana u mom sećanju što mi je omogućavalo rekonstrukciju određenih lokacija i njihovu lokalizaciju.
Hrišćanska tradicija je veoma važna za ovaj grad. Mnoga Gaudijeva dela su snažno prožeta uticajem religije, sa jedne strane zbog posvećenosti veri samog arhitekte, a sa druge, zbog izrazite religioznosti naručilaca, stanovnika Barselone. To je i karakteristika pojedinih toponima.
Tibidabo je Avala Barselone, sa 512m nadmorske visine samo je za 1m viši od naše Avale. Naziv vodi poreklo iz jedne biblijske priče koja govori o susretu đavola i Isusa Hrista na jednoj izrazito visokoj planini sa koje đavo pokazuje Hristu sva kraljevstava ovog sveta i kaže „Daću ti sve“, na latinskom „Tibi dabo!“.
Sam vrh planine kruniše crkva posvećena Svetom srcu, odgovor na istoimenu crkvu Sacré-Coeur koja se uzdiže nad pariskim Monmartrom. Veličanstveni panoramski pogled na Barselonu, koja viđena sa ove planine izgleda kao sva kraljevstva sveta, može biti i savršeno kompletiran koncertom duhovne muzike u povečerje. Pevanje u crkvi verovatno je jedan od najvelelepnijih načina slavljenja Boga. U sećanje mi se snažno urezala scena iz jedne srednjovekovne atinske crkve u kojoj sam, takođe u predvečerje, prisustvovala veličanstvenom natpevavanju dva sveštenika. Svaki je stajao u po jednoj pevnici dok su se njihovi glasovi u brodu crkve pleli sa zracima zalazećeg sunca koje se probijalo kroz malenu triforu iznad portala. Kako sam se uzvišeno osećala tada! U magnovenju su nestajale i moje misli.
Hodnicima srednjeg veka, kroz ulice gotičke četvrti, vodi me Barselona do mesta uživanja, do svoje plaže, do Barselonete. Prolazeći kroz jednu od najočuvanijih srednjevekovnih gradskih celina, pod prismotrom zveri sa krovova i oluka zgrada, stižem u Born, kraj savršen za lagane večernje izlaske i druženje sa prijateljima, a potom se predamnom proteže Barseloneta, stara mornarska četvrt. Njena peščana plaža proglašena je najboljom urbanom plažm na planeti, a iza nje, kao obećanje, ređaju se ostale: Nova Ikarija, Bogatel, Mar Belja...
Okupana suncem i Mediteranom, ulazim u suton odevena u svoj preplanuli ten. Uživam u toploj noći i lepoti odbleska vatrometa na vedrom nebu, pozivam vas da mi se pridružite u otkrivanju grada jer vam još ništa nisam rekla o znamenitim spomenicima kulture, muzejima, Svetskoj izložbi 1929. ni o Mis van der Rou i njegovom doprinosu u arhitektonskom oblikovanju Barselone. Otkrivajte i tražite sami jer je svako iskustvo lično i jedinstveno i teško prenosivo na treća lica, mada se nadam da sam bar jednom rečju zagolicala maštu koja vas može povesti na put...
_________________________________
*međunarodni kod aerodroma u Barseloni
No comments:
Post a Comment