Plaza de las Flores odjekivala je zvucima flamenko gitare i udarima ženskih peta. Proslavljao se dan Svetog Isidora. Ljudi su se tiskali tesnim ulicama koje su vodile ka trgu. Čula se larma i uzvici veselih poklonika Sv. Isidora čudotvorca. Nosili su vina i bevande, nazdravljali jedni dugima i tražili hlada za svoje korpe pune poslastica spremnih za feštu.
Na uglu ulica Glorije Fuertes i pesnika Luisa Rosalesa, u bašti, pod krošnjama duda i kestena, u konopljinoj pletenoj mreži, Francisko Domingen polako je podigao ruku kao da je hteo da još jednom dosegne taj neuhvatljivi sjaj prošle slave i srećnih dana. Hteo je da potrči prema trgu kojim su ga nekada pronosili slaveći njegove pobede nad Mijura bikovima, hteo je da dosegne vreme kada još nije poznavao čari žene.
Spustio je ruku na čelo, a zatim obema šakama pokrio lice. Čvrsto je stegao kapke poslednjom snagom koja mu je omogućavala da načini još taj jedan energičan pokret. Želeo je da se vrati u vreme kada je Islero vladao Linares arenom, kada mu žega Andaluzije nije toliko smetala, a on je sanjao o slavi kakvu je stekao Manolete. Da je mogao da se vrati u to doba, sve bi promenio. 
Sećao se Marije Fuentes koja ga je danima čekala da se vrati sa svojih dugih putovanja. Pobedu nad svakim bikom njoj je posvećivao i ljubeći otsečeno uvo bika mislio na njene vrele, purpurne usne. U naletu strasti dešavalo se da je ugrize, a kada bi mlaz crevene krvi potekao niz njeno lice, smirivao se i potsećao sebe da je u nekoj sasvim drugoj areni i da sa Marijom Fuents vodi drugačiju bitku. Ipak, želeo je da bude pobednik i da vlada, a ona mu se potčinjavala istovremeno gospodareći njegovim umom i životom.
Zauvek je skinuo svoj toreadorski plašt i ostavio mač. Oni su ga vodili na daleka putovanja i udaljavali od prelepe Marije Fuentes. Bio je opčinjen njenim gracioznim hodom i potpuno slomljen onog dana kada je posle proslave Svetog Isidora potrčla prema njemu ulicom Kastiljo i radujući se susretu posle njegova višednevnog odsustva, posrnula sa pločnika pod točkove kola koja su nosila darove namenjene svecu.
Bio je užasnut prizorom! Onaj mali mlaz krvi, koji je toliko voleo, slio se niz njenu usnu. Bilo mu je jasno da je ovo poslednji put. To više nije bio onaj lepi crveni trag kojim su oslikavali svoj užitak i u njenim očima nije bilo one iskre koja bi zacaklila u trenutku kad bi se njegovi zubi sjedinili sa nežnim mesom njenih usana. Telo joj je bilo okrvavljeno poput tela mladog junca u areni. Bio je skamenjen gledajući njene bele noge koje je otkrivala poderana suknja, a onda, tek trenutak kasnije, bacio se kraj nje i ljubio je, uzaludno pokušavajući da je spasi.
Nudio je Svetom Isidoru svoj život kao dar umesto njenog i proklinjao Boga što biku nije dozvolio da uzme njegov život pre nego je video ovaj strašni prizor.
Sada, kada je došao trenutak da se ponovo sretnu, bojao se. Bio je već star i ružan i bojao se tog susreta u večnosti. Nije znao da li je nastavila da ga čeka. Pitao se da li će mu i sad trčati u susret kao u ulici Kastiljo i brinuo se da bi se strašna scena mogla ponoviti.
Занимљиве изворе. Имајте блоговати!
ReplyDelete