Трчим низ улицу Монедa као луда. Покушавам у глави да превртим речи из неке мексичке серије не бих ли успела да викнем: „Лопов!“. Каква глупа ситуација, толико људи на улици, али ме нико не разуме. Дерем се из свег грла „Stop him!“ и надам се да је реч стоп постала довољно интернационална да је разумеју и овде, у срцу латинског континета. Скоро сам га сустигла. Крадљивац мог фотоапарата је на метар од мене. Скоро да могу да га дохватим. Окреће главу ка мени и видим на његовом лицу запањен поглед. Вероватно и сам не верује да сам му за петама.
Недавно сам прочитала савет на Wikitravel-у да уколико покушају да вас опљачкају у Чилеу, обавезно, без одлагања предате новчаник, а уколико имате фотоапарат и њега, како би спречили даље проблеме.
Е, тада ја то нисам знала и и даље сам фанатично трчала за лоповом и викала из свег грла.
Гледам, лево од мене потрчало је још неколико мушкараца. Помислим да трче да ми помогну, а онда ми пролети мисао да можда желе да помогну њему. Ипак незаустављива сам. Сада већ нас четворо трчи улицом Монеда, одгурујући људе који су нам на путу, као у америчком кримићу.
Сећам се тренутка када сам угледала лопова. Тек сам изашла са метро станице Универсидад де Чиле где сам фотографисала мурале израђене према песми Пабла Неруде. Био је сунчан дан и крај је изгледао прелепо. Помислим: „Нека ми апарат буде при руци“, и ухватим га само за врпцу, иако су ми хиљаду пута рекли: „На путовању не држи ствари на извол'те!“. Корачала сам кроз гужву шетачке зоне и посматрала људе. У сусрет ми иде младић, висок са ранцем на леђима, рекло би се студент. Нека сила ме у потуности заротира, не схватам шта се догађа. Трен затим видим да он у руци држи мој апарат, а ја врпцу. Снажно је цимнуо моју руку и нит је пукла. Секунд касније нашли смо се у лудачком трку.
Крадљивац је скренуо из улице Монеда, скренули су и људи што су трчали за њим, а потом и ја. Губим дах јер истовремено трчим и вичем. Удаљавају се од мене, али ја не одустајем. Још једно скретање. Лопов ми је измакао, али не успевам да станем, трчим још педесетак метара као да ће тај мој напор надокнадити губитак. Тек сам почела своју дневну туру разгледања града, а овај ненадани догађај ми је упропастио расположење и жељу да наставим.
Прилази ми човек, онижи, сед, и обраћа ми се. Не разумем га, а онда видим како из његових руку исијава мој апарат. Прилазе и други људи, неко ме пита на енглеском да ли је то све што ми је украдено. Сада је већ гужва око мене. Човек ми је вратио апарат. Захваљујем му, али знатжељника је све више и он нестаје у гунгули. Стижу и два полицајца. Још једном сцена из америчког кримића, полиција стиже када је све већ готово. Коначно разлаз. Остајем сама. Нелагодно ми је, прелива ме мешавина осећања међу којима се коначно појављује и страх. Одлучим да се вратим ка центру.
Излазим на трг Плаза де армас, Трг оружја. Ту је катедрала коју раније нисам посетила. Решим да уђем и ту потражим мир. То ми се чини као најлогичнија могућа одлука. У граду Св. Јакова, у земљи оданој хришћанству, само је Бог могао да ме спаси оне сулуде авантуре. Седам у једну од клупа. Захвална сам што својом инстинктивном реакцијом нисам направила већу штету од губитка апарата. Тек ми долази у главу колико сам била… безглава.
No comments:
Post a Comment