Довитљиве речи подршке једног навијача ушле су у легенду! Београдски момци који су пикали лопту подно Калемегдана у Београдском спорт клубу, чувеном БСК и њихови вечити ривали из клуба Југославија, ујединилу су снаге и створили славну репрезентацију Краљевине Југославије која је 1930. била једна од свега четири европске репрезентације које су учествовале на првом Светском првенству у фудбалу.
Вођени страшћу према игри, победивши интриге на домаћој фудбалској сцени, након 4 дана путовања возом и још 18 дана на поштанском пароброду Флорида, ови момци, пуни ентузијазма, стигли су до полуфинала.
У освајању Мундијала зауставили су их домаћини који су удружили снаге са навијачима, и то дословно: један од полицајаца који су обезбеђивали утакмицу, асистирао је при другом поготку Уругвајаца, остало је историја.
Наши момци вратили су се као звезде и хероји, обогаћени за једно ново искуство.
Путовање у Латинску Америку и данас многима од нас делује као скуп и недостижан излет у непознато. Путовање из Београда до Монтевидеа траје најмање 28 сати и потребно је променити барем 3 лета. Овај најјужнији главни град на свету са Европом повезује свега 6 летова недељно и сви за своје одредиште имају Мадрид. Овако слаба директна веза са Европом може се лако објаснити непосредном близином далеко већег Буенос Аиреса који са предграђима броји преко 13 милиона становника и с тога привлачи највећи број трансатлантских летова. Мада је, у ових осамдесет година, од првог светског првенства до данас, путовање од Београда до Монтевидеа постало двадесет пута брже, трошкови путовања су и даље остали високи, па је ова престоница фудбала и даље егзотични сан наших туриста, а тридесетих година прошлог века такав подухват је морао изгледати попут путовања на крај света, а на том другом крају наши момци су понели ловорике и упознали нову културу.
Уверена сам да је наша млада екипа, осим за фудбал, била заинтересована и за лепе уругвајске девојке које су их водиле да пробају Мате, чувени локални биљни чај јаког укуса, око ког Уругвајци граде ритуал сличан ономе који ми везујемо уз кафу. Шетња дуж Рамбле била је и остала неизоставна.
1910. почело се са градњом авеније уз плажу и тридесетих је година морала бити најважнија градска променада, што је остала и до данас. Романтична шетња у прохладне јулске зимске вечери, допуњена мирисом мора, сигурна сам, донела је београдским лепотанима прве прекоокеанске пољупце. И мада је на јужној хемисфери увелико владала зима, у овој равничарској земљи у којој највиши врх Керо Катедрал износи свега 514m, клима је умерена, слична медитеранској, а температуре испод нуле су готово непознате, ипак снажни ветрови са аргентинских пампа могли су замрсити дуге косе латинских лепотица, али, надам се, не и помрсити планове наших репрезентативаца.Те 1930. београдски мангупи са Чубуре били су гости Уругваја који је славио стогодишњицу од проглашења Устава и били су међу првима који су наступили на тада најсавременијем фудбалском стадиону Сентенарио који је и данас један од најзначајнијих у свету уз Маракану, Сан Сиро и Сантиаго Бернабеу. Сентанарио је згодно постављен уз два мања стадиона Централ Еспањол и Мирамар, па је могуће са врха трибина названих Амстердам, истовремено посматрати мечеве на сва три терена.
Сиудад Вијеха је старо градско језгро око ког се касније развијала престоница, а ова четврт је остала средиште боемског живота и сигурно је и тридесетих година представљала незаобилазан део туристичког обиласка. Београђани су у то време редовно посећивали позоришне представе и сигурно их је занимало да посете и Театро Солис, најстарије позориште у Уругвају у коме је још давне 1878. године одржана и прва оперска представа.
Трг независности, осим театра, краси и велелепна палата Салво чија угаона кула достиже висину од 100m. Палата је грађена као хотел са стамбеним апартманима, а подигнута је на месту некада чувене Конфитериа Ла Хиралда где се 1917. први пут плесало уз једну од најчувенијих танго песама Ла Кумапересита. Моша и Тирке, легендарно десно крило репрезентације и БСК-а, сигурно су са собом у Београд понели и стихове ове песме и шапутали их београдским дамама које су их обожавале. Данас овај танго представља културно наслеђе Уругваја заштићено законом, а интересантно је поменути да је ова нумера компонована у музичкој дворани фудбалског клуба Насионал, што тако сажето открива две највеће љубави Латинске Америке: музику и фудбал.
На Тргу независности налази се и Капија Монтевидеа која је последњи преостали део некадашњих одбрамбених бедема града, а данас она представља симболични пролаз који, преко трга, води до једне од најважнијих, Авеније 18. јули.
Трг Устава је најстарији градски трг и ту се налази главна катедрала и некадашње седиште колонијалне власти , вице краљевине Рио Плата, плата Кабилдо у којој је данас смештен музеј. Седиште скупштине Уругваја 1925. године је из ове палате премештено у нову зграду, Палату законодавства, која је подигнута поводом обележавања стогодишњице самосталности.
У оквиру прославе стогодишњице Устава подигнут је и Обелиск посланика посвећен члановима скупштине који су усвојили први Устав. Три бронзане статуе на странама гранитног Обелиска симболизују Закон, Слободу и Снагу, а уоквирује их шестоугаона фонтана. Обилазак је одавде лако наставити ка парку Батље, који представља плућа града и средиште многих спортских терена укључујући и легендарни фудбалски стадион. За излете је посебно атрактивно брдо на западној страни града са тврђавом и старим светиоником одакле се протеже поглед на град и плаже Монтевидеа. 
Шпанци су ту подигли прву осматрачницу још крајем 18. века, а потом је изграђено и утврђење где је 1916. смештен војни музеј. Падине испод тврђаве идеалне су за пикник уз чашу Каве, шпанског пенушавог вина, и јагоде. У пратњи обожаватељки наши су репрезентативци ту могли да уживају у ведути града уз укусне излетничке емпанаде, пите типичне за шпанску и латино-америчку кухињу, асадо роштиљ и ћивито сендвиче. Најквалтетније намирнице могле су се набавити на пијаци Меркадо дел Пуерто која је и данас једна од најважнијих градских тржница са традиционално добрим винима и храном.
Пудинг флан једна је од омиљених посластица после јела и веома је популаран у ресторанима са традиционалном кухињом.
По завршетку Светског првенства, са медаљом за освојено треће место, наше је момке поново чекало дуготрајно путовање морем, иако је први авион из Европе слетео у Монтевидео 1926. године, прекоокеанска путовања авионом нису била уобичајена. Плус Ултра је са својом четворочланом посадом полетео из Шпаније и након четири дана и неколико пауза, измеђуосталог на Канарским острвима, у Рио де Жанеиру и Монтевидеу, слетео је у Буенос Аирес. Авио саобраћај још увек је био у експерименталној фази и наши су репрезентативци имали да сачекају још неколико година пре него ће неки од њих први пут уживати у узбудљивом путовању авионом. За сада, уживали су у слави и велелепном дочеку који су за њих организовали навијачи пред београдском железничком станицом. Тада су ови хероји нације први пут пробали „путовање кроз ваздух“. Верни обожаватељи на раменима су носили своје хероје кроз Балканску улицу до Теразија уздижући до неба „богове фудбала“. Славну репрезентацију ова титула краси и данас.
_____________________________________________
*виртуелни путопис инспирисан истоименим филмом
Аутори фотографија:
Libertinus Yomango http://www.flickr.com/photos/libertinus/
